Vrste plesova

Sportski ples je ples koji je standardizovan, u smislu da ima svoja pravila o takmičenjima, plesovima, kostimima, sudijama i sl., te da nije (kao u svakom drugom sportu) dozvoljena prevelika improvizacija.
To je jedan od najlepših dvoranskih sportova, u kojem nalazimo i umetnost i sport i zabavu. Sportski ples je na popisu sportova Svjetskih igara (en. World Games), odnosno pod okriljem Međunarodne udruge Svjetskih igara, koju podržava Međunarodni olimpijski odbor.
Dvie su vrste sportskog plesa: latinoamerički (LA) i standardni (ST) plesovi. Međusobno se ove vrste dosta razlikuju, iako imaju sličnosti, a u prošlosti su neki smatrani ovim drugim i obrnuto, jer se ples stalno menja i razvija. Ukupno je deset sportskih plesova, od čega pet latinoameričkih i pet standardnih.

Standardni plesovi najčešće su ono na što ljudi pomisle kad čuju reč "ples". To su plesovi s prirodnim i dinamičnim kretanjem, u kojima partneri gotovo tokom celog plesa plešu u plesnom držanju (iznimka su teže figure u višim kategorijama). Ovo su stariji i staromodniji plesovi koji se kod nas manje plešu u odnosu na latinoameričke, a i smatraju se težima od njih.

Ovaj ples zaista potiče iz Engleske, (odnosno, njegovu današnju formu izradili su engleski plesači) i u odnosu na druge ST plesove relativno je mlad – plesali su ga na svetskom prvenstvu 1922. godine. U početku je bio zasita progresivan ples, ali vremenom, zbog velikog broja okreta počeo se koristiti priključak stopala, te je ples postao mirniji i graciozniji. Struktura je tako dobila više dijagonalan karakter, te se počelo izvoditi 3/4 okreta, a ne okret za celi krug.
Engleski se valcer pleše na sentimentalnu, ritmičnu muziku, te je stoga najharmoničniji ST ples. Plesni karakter prikazuje se polaganim njihanjima, te prostorno progresivnim okretima, zbog kojih engleski valcer zovu kraljem plesova.

O porijeklu bečkog valcera postoji više tvrdnji, ali sigurno je da je to najstariji ST ples, koji vuče korene iz 12. i 13. veka. Prema nekim povesničarima plesa, njegova preteča je Langaus, ples u kojem su plesači trebali preplesati dugu dvoranu, ali sa što manje koraka i okreta. No, vlast je zabranila ovaj ples jer nije bilo dozvoljeno zavrteti partnerku te ju bacati u vezduh, a to nije bila jedina prepreka popularnosti bečkog valcera: verski vođe smatrali su ga za vulgarnog i grešnog, a plesni majstori pretnjom za svoju profesiju.
Ipak, nakon Bečkog kongresa, bečki valcer je osvojio Evropu (s iznimkom Engleske) čemu su uvelike pripomogli Straussovi te Josef Lanner. Središte događaja vezanih uz bečki valcer bila je Nemačka, sve do dvadesetih godina prošlog veka. Tada je gotovo celo jedno desetljeće bio potisnut, zbog drugih, modernijih i dinamičnijih plesova, ali je tridesetih ponovno uveden u krug takmičarskih plesova.
Bečki valcer je dosta brz ples u odnosu na ostale standardne plesove, te se stoga preterana tehnika ne može izvesti. To je progresivan ples s rotirajućim gibanjima, s naglaskom na prvom koraku.

Ovde se misli na klasični (engleski) tango, a ne onaj argentinski, originalni tango koji danas spada u kategoriju show plesova. Taj ples, Tango Argentino, bio je sastavni deo života Argentine i Buenos Airesa (i danas se često vidi na njegovim ulicama), a kad je došao u dodir s Brazilom, Kubom i Urugvajem, trag na njemu su ostavili i drugi plesovi. Poznata je tangoharmonika, bandoneon, na čiju se muziku plesao. Taj tango prikazuje suprotnosti – muško-žensko, tvrdo-mekano, grubo-sentimentalno... Argentinski tango je 1907. došao u Europu i očarao Pariz, nekoliko godina posle i celu Evropu, gde ipak nije bio odobravan od strane Crkve. Ali kad je početna strogost ublažena, Englezi su reformirali argentinski tango, te je tad, 1920. i 1921. godine nastao klasični tango, koji se pleše na turnirima, i koji je jedan pod najpoznatijih plesova. Unatoč tome, ostao je pomalo "uljez" među ST plesovima.
Karakter tanga je odlučan, čvrst, uverljiv, ali ne i krut, već fleksibilan poput kretanja divlje mačke. Stopala ne kližu, već se postavljaju - jednostavni koraci naprijed-natrag - tango se upravo po tome najviše razlikuje od ostalih ST plesova.

Quickstep je najveseliji ST ples. On je živahan, poletan, brz. Karakteristični su trčeći i "trik" koraci, poskoci, te stalna izmena quick i slow koraka, koji ples oživljavaju. Veoma je važna sinkronizacija kod partnera kako bi se ples lako i estetski mogao otplesati.

Slowfox je čist i otmen, veoma tečan ples u kojem je telo stalno u gibanju. Karakteristični su dugi, rastegnuti koraci sa zamahom, ležerno i elegantno otplesani, te pokoji brzi okret i iznenađujuća poza koji razbijaju njegovu mirnoću i glatkost. Slowfox je najteži ST ples, koji se ne sme otplesati dosadno, te se mora muzički interpretirati.

Iako se zovu latinoamerički, pravo poreklo im je Afrika, odnosno nastali su mešavinom afričkih ritmova koje su doneli robovi, te američkog, belačkog stila (za što je ipak bilo potrebno neko vreme). Ti originalni afrički plesovi su samba, rumba i mambo.
Latinoamerički plesovi su postali popularni pedesetih godina prošlog veka, dakle posle 2. svetskog rata, a i danas su popularniji od Standarda. Od njega se razlikuju po mnogo čemu, kostimima, cipelama, frizurama, ali najviše po načinu plesanja: kod latinoameričkih plesova pleše se i bokovima, dakle svakim delom tela posebno (ali ipak usklađeno), dok se kod standardnih telo giba gotovo u jednom komadu.

Rumba – to je erotičan, strastven ples, ljubavno takmičenje u kojem se žena dvoumi između odanosti i odbijanja, a muškarac između privlačenja i neovisnosti. U mnogo figura iskazuje se umetnost zavođenja, a partneri pričaju priču o ljubavi. Glavno obeležje Rumbe je snažno gibanje kukova. Glazba Rumbe je senzualna, sinkopirana, ugodna i meka.
Rumba je kubanski ples, plesase u zadimljenim, mračnim noćnim lokalima Latinske Amerike, počesto i među žoharima... A nakon što je prešao u Evropu, trebalo mu je dosta vremena da postane popularan, jer ga većina nije znala plesati. Tako su se nakon nekog vremena razvile dva načina: Cuban Style i Square Rumba, od kojih je po odluci međunarodnog odbora pobijedio prvi. Iako jedan od prvih, rumba je tek od 1964. priznata kao LA ples.

Prva asocijacija je – karneval. Danas samba gospodari Brazilom, a svake godine se osmišljavaju nove melodije. To je jedan od prvih latino plesova, koji je bio središte verskih rituala i proslava kod crnih robova iz srednje Afrike, koji su dovedeni u Brazil.
Po mnogima je samba najteži sportski latinoamerički ples, brza je, živahna, a tehnika nije jednostavna. Ali samba je veoma ugodna i bezbrižna, te atraktivna za gledatelje. Veoma je važno savijanje i ispružanje kolena i gležnja, zahvaljujući kojem se telo plesača pomera gore-dolje. Važni su i pokreti bokova i zadnjice. Samba je progresivan ples, što znači da se pleše po krugu. Pleše se ponekad cik-cak, ali stalno "paradirajući" pred publikom (kontakt s gledateljima je jednako važan kao i kontakt s partnerom).

Ples nastao iz mamba te rumbe, veoma zaigran, te pun ideja (ponegde ga nazivaju cha-cha). Kao kod mamba, prvo je nastala muzička forma, a tek kasnije ples. Tu muziku je kreirao Enrique Jorrin, iz prebrzo odsviranog mamba, iako nije stekao slavu tim pokušajem. Cha-cha-cha je ustvari nastao u dvorani Palladium na Broadwayu.
Samo ime cha-cha-cha nastalo je od same muzike, što muzičari izražavaju ritmički (najčešće udaraljkama i bubnjevima), a plesači kroz tri mala koraka u stranu – levom nogom u levu stranu, desnu nogu priključiti, te levom nogom veći korak ulevo ili obrnuto – taj se korak zove Chassé, te je veoma važan u mnogim plesovima. Iako ova tri koraka zvuče jednostavno, oni to uopće nisu: treba ih uklopiti s radom bokova, ruka, glave i vrata, dodati ritmičnost, karakter, dinamiku, a to je samo jedan dio npr. osnovnog koraka, koji je tek jedan od mnogih u koreografiji...
Cha-cha-cha je drzak, živahan, prirodan, nikad ozbiljan, a partneri se poigravaju jedan s drugim i s publikom. Također, može se plesati na gotovo bilo koju vrstu muzike (te brzine i ritma, naravno). Upravo zato nije ni čudo što se ovaj ples brzo probio, kako u Severnoj Americi tako i u Evropi.

U prevodu "dvokorak", uopće nije latinoamerički. To je španski ples, zvali su ga pantomimom koride: plesač je matador, a plesačica njegov crveni plašt – skupa se gibaju oko zamišljenog bika, pa je plesaču potpuno prepuštena uloga vođenja. Po drugim teoretičarima plesačica simbolizira bika, ili čak Flamenco plesačicu, jer veoma mnogo koraka u paso dobleu potiče iz Flamenca.
Karakter plesača uvelike podseća na borbu u areni – od njega se očekuje skoro preterani ponos, odlučnost, ali ipak elegancija, a od nje svjesna udaljenost, fleksibilnost, brzina. Za paso doble je potrebna velika koncentracija, usklađenost, vatra, pa čak i gluma. Glazba je neobično važna, jer u u ovom plesu određuje početak i kraj koreografije (postoji točno određen broj taktova, u drugim se plesovima koreografija pleše ispočetka kad se završi, što se ne primijeti). Muzika je energična i oštra koračnica, te je uglavnom varijacija na temu.

Najveseliji, najluđi, najzaigraniji, najcool ples, ples za mlade – tako bi ga opisali neki plesači. Doista je najživahniji od svih LA plesova, što nije ni čudo kad se vremenom nadopunjavao raznim plesnim formama: u početku bluesom i swingom, kasnije Boogie-Woogiejem i Beebopom, u pedesetim Rock'n'rollom, te naposletku nastaje jedna elegantnija, ali ne i manje živa forma (koju su zatražili suci, da bi se ples uklopio u plesne dvorane). Također, jive ima sličnosti s akrobatskim rock'n'rollom. Jive je dosta vezan za jedno mesto, pun akrobatike, "kickova", skokova i jasnog ritma. U Europu su ga prenijeli američki vojnici, te je očarao mladež kao što to i danas čini.